Zima 2000

Kopaonik, kopaonik, na sve strane kiseonik


• Ukoliko se psihicki i montarno ne pripremite za provod, jedino kiseonik ce da vam ostane, a ako preterate sa provodom, i vestacko disanje nece biti dovoljno da vas povrati * Ovde ugostitelji sezonu iskoriscavaju do poslednje pare koju mogu da zarade, sto ne znaci da ce vam biti lose, naprotiv, samo ako mozete

Dok sam jednom rukom vozio a u drugoj drzao telefon i pokusavao da objasnim da nemam te veceri vremena da svracam, objasnjenje je doslo kao grom iz vedra neba.

- Pakuj krpice i hvataj prvi autobus. Mi smo na Kopu!

Receno-ucinjeno. Sutradan sam ugrabio jednu od poslednjih karti za taj pravac i oko dva popodne bio na autobuskoj stanici naseg najveceg, najlepseg, najekskluzivnijeg, i sve ostalo naj (najskupljeg) ski centra bez ideje gde dalje treba da idem, u kom se hotelu nalazim, a jos manje gde se nalaze ljudi sa kojima treba da provedem sledecih nekoliko dana. Ali, i to se razjasnilo. "Cekaj na recepciji", bila je sledeca poruka. Verovatno na recpciji "Konaka", objasnio mi je jedan od saputnika iz autobusa. Cekao, ne bas dugo, i - docekao!

Bogu hvala, u "Konacima" ("Suncani vrhovi") bili smo i smesteni, mada na cetvrtom spratu sto nije zanemarljivo ako se uzme u obzir da lift vise nije radio nego sto jeste. Ali, sta je to naspram dobrog provoda koji predstoji...

U tradicije vecine danasnjih ugostiteljskih objekata kod nas, u apartmanima koji vaze za luksuzne cete zateci uglavnom one stvari koje nisu mogle lako da se iznesu: plakare, krevete, frizider, mada, ko zna, mozda ponegde fali i nesto od toga. Case, nozevi, krpe ze brisanje, vise su misaona imenica. Bilo nekad. Ipak, sve sobe imaju televizore sa satelitskim i lokalnim TV programima, a osoblje odrzava cistocu objekata na nivou: sobe se svakodnevno ciste a peskiri se menjaju.

Ranac sa stvarima sam ubacio u ormaric za ski-opremu i odmah poceo da se uklapam u atmosferu. Svi su veseli, svi nesto rade, negde idu i ludo se zabavljaju. Kao u dobrom filmu. Kapuccino je svugde dobar, a kuvano vino tako dobro leze na niskim temperaturama dok vas onako osamucene od cistog vazudha sunce neprimetno przi. Tu sam se sreo sa ugostiteljskim lokalima i sa lokalnim obicajima. Jedan od lokalnih obicaja koji se prvi i najlakse nauci je - SVE JE SKUPO.

Prvo odrediste bio je ski bife poznat kao "Doli Bel" (u stvari, zove se "Secas li se Doli Bel", sto je malo predugacko za izgovaranje). Nalazi se veoma blizu "Konaka", na kraju jedne od staza i tu sam se nasao sa celokupnim drustvom, a i sa prvim racunom. Tri kuvana vina i kapuccino - za 180 dinara. I ostali su mislili da tu nesto ne valja, samo sto su oni mislili da je to premalo za toliko pica. Sve u svemu, na ovom mestu sam uz drustvo kuvanog vina u tankim plasticnim casama proveo podosta vremena, dok su ostali skijali, pre svega jer nisam neki skijas. U stvari, nisam nikakav skijas.

Za vecernji izlazak odluka je pala na "Red Bull" i palacinke. Palacinci su za svaku pohvalu, ali espresso koji kosta 30 dinara ne moraju ni da donose koliko je mali, dovoljno je samo da ga naplate i daju vam kesicu sa secerom. Tri porcije palacinaka sa cokoladom i orasima, sest pica, dvadeset posto za muzicki dinar i ode pola necije plate. A muzika - ko za sahranu. Palacinci vade prosek, ali bi mogao da se uzme u obzir angazman kvalitetnijih muzikanata.

Ski staze su dobre, odrzavane i ravne. Snega ima metar i trideset santimetara a o tacnim meteoroloskim uslovima i stanju na stazama mozete se informistai preko lokalne "Geneksove" televizije. Sto se tice skijanja, cena trodnevnog ski-pasa je 500 dinara i preporucuje se kupovina na recepciji, da biste izbegli moguce komplikacije i neprijatnosti zbog izvesnog broja falsifikata koji je u opticaju. Na ski-liftovima se uglavnom ne ceka dugo na red. Jeste da na opterecnijima to moze da bude preko deset minuta, ali se u nekim srecnijim vremenima kada je vise ljudi moglo da izdvoji novac za zimovanje cekalo i triput duze.

Sve je podredjeno gostima i sve je dopusteno - ako mozete da platite - u cemu vas osoblje svesrdno ohrabruje. Zato motorne sanke (Ski-doo) neumorno zuje okolo. Nema ko ih ne vozi. Instruktori, policija, i, naravno, turisti koji za sat ovakvog zadovoljstva moraju da izdvoje 70 nemackih maraka. A ko jednom sedne da se provoza, tesko ce odoleti da to ubrzo i ne ponovi. Saobracajna guzva se narocito povecava posle cetiri sata, kada zicare ne rade pa nema ni skijasa na koje se moze naleteti brzinom od preko sto kilometara na sat. A posle jurnjave po snegu ostaje vam samo da se dobro najedete.

"Zvrk" je bio jedan od izbora da se nesto pojede. Ima izgled tipicne planinske kuce od kamena i drveta a nalazi se na pola puta izmedju "Konaka" i "Doli Bela". Usluga - kao da samo vas cekaju, ali sa cenovnikom kao da ste u najmanju ruku Rokfeler licno. Ipak, pazljivim izborom ne mora da bude neprijatno koliko moze da ispadne, to jest necete unapred proklinjati svaki zalogaj. Pljeskavica sa lukom, lepinja, parce sira, sopska salata i sok od borovnice kostaju 290 dinara, sto ispadne podnosljivo u poredjenju sa ostalim cenama, a mesto je prijatno, sa velikim lozistem u centralnom delu prostorije, i tesko da bi iko imao bio protiv toga da ima dovoljno para da redovno obeduje na ovavim mestima.

Konacno, kada mislite da je dan gotov, tu je noc koja vreba i zove u provod. U "Konacima" ima toliko diskoteka i klubova da nisam ni pokusao svugde da stignem. Sve u svemu, "Andreja", slicno kao i "Kosava", mladja sestra istoimene beogradske diskoteke, uglavnom privlaci mladje posetioce (srednjoskolce) koji vole da zaigraju na stolu uz aktuelne folk-pop hitove. "Ski bife" je neprestano krcat a "Bistro" je prijatno mesto za mirnije posetioce koji vole da sede uz pice. Mene, kao i mnoge, privukao je jedan koji se reklamira "Nastro Azuro" pivom i tematskim vecerima, pa se tako svako vece neko od pica prodaje po diskotnoj ceni od dvadesetak dinara. Jedno vece tequila, sledece vece vodka, i tako redom, i onda nije ni cudo sto je puno, narocito uz muziku koja mi "lezi". Ima tu jos tri-cetiri lokala cija sam imena nisam uspeo da zapamtim, a u nekima od njih su angazovani muzicari i bendovi koji sviraju i zabavljaju goste - uz dvadeset posto za muzicki cas, naravno.

Bese dobar provod, i ne treba zaliti ni trenutka tamo provedenog. Svakom ko ikako moze da ode preporucujem, a sam odlazak sada, van sezone, ne bi trebao da bude ni skup. Za nesto vise od hiljadu dinara preko studentske zadruge ili neke radne organizacije mozete provesti nekoliko lepih i osvezavajucih dana na planini, odmoriti se, opustiti se, ali i biti spremni da bar jos toliko date za hranu, pice i sve sto uz to ide. A onda "nazad u veliki prljavi grad", ali sa napunjenim baterijama.

cyberboom, zima 2000.