|
|
Druga stranaStojim na prozoru. Visoka zgrada, siva. Jutro je. Svice a ulicna svetla se jos nisu pogasila. Stojim ispred otovorenog prozora, jednokrilnog, i brisem se peskirom, kao da sam se uparvo umivao. Kroz prozor, koji je na nekom spratu na sredini zgrade (sedmi, deveti...) se vidi park, i preko parka put kojim juri par vozila. Robusni, sjajni, crni i tamno zeleni metalik, obli, kao sezdesetih. Na prozoru je prohladno, kao sto je uvek prohladno u ovo doba dana, i malo je vlazno, ali nije dobvoljno hladno da obucem jos nesto osim majce tregerice, bele, koju imam na sebi. Malo sam polupospan i ne znam jesam li uprvao ustao, ili stigao od nekud. Iza u sobi je krevet, i neko spava na njemu, Crnka, dobre, noge, mnogo dobra. Buka tek probudjenog saobracaja se probija do mene. I poneki prolaznik se vidi. Izlazim iz sobe, nekuda, mislim u kosulji, mozda jos nesto. U kupatilo, mislim. Opet svice. Mozda i pada vece, ali mislim da ne, jer to krace traje a i ova boja je karakteristicna. Napolju sam, sa jos nekim, kao da nekud idemo, a opet ne idemo nikuda. Neki osecaj, kao kada nemas kuda da stignes, sve je beznadeznoi svejedno. Vide se zgrade, ali oko nas je beton, kao betonksi blokovi, veliki, i narandzasta svetla. Boze, sto volim, ta svetla. I isto hladnjikavo a ja imam nesto kratko obuceno i osecam se pomalo... Onako. Kada dugo ne spavate ali vam se ipak ne spava, aum dodje u ono posebno stanje. I ne znam o cemu se radi... Opet narandzasta svetla. Trg republike. Ima li tamo stavrno takvog svetla? Rano izjutra. Neki ljudi samnom i svi smo mladi, bas. Srednjoskolci, kao.Prisamo i lepo nam je i idemo nekuda ali se zaustavljamo ispred spomenika. Ovo jeste beograd ali je sve nekako cisto i uprosceno, bez detalja. Ne znam. I isti osecaj, ali kao d amis e vise spava a opet zelim da ostanem sa nekim tu, da pricam. Nema veze ni sa cim. Osecam se kao stranac. I samom mi je cudno. Poptuno, ili bar prilicno, sam svestan sebe, osecaja, ljudi oko sebe. A nema puno ljudi. Jedna, dve devojke, i neko koga znam. On pokusava da osvoji tu devojku, vrlo agresivno, ali one pricaju neki cusan jezik, nije strani nego skroz cudan. Ova jedna zna pomalo nesto, razume i zna da kaze, a druga ne zna, ali ja znam da je tra druga moja, moja, i samo moja, i nikome je ne dam, ihocu da je sacuvam za sebe po svaku cenu. Osecam neku ljubomoru, valjda, valjda je volim, ili sta? I ljubim je, i ljubimo se, i lep je osecaj. Sedimo isod neke improvizovane drvo-trska nadstresnice, ne znam ni sam, kao neki bar, ali nije to, i na drvenoj klupi koja mislim da se ljlja a mozda i ne. Svugde oko nas je pustinja. Pesak, zuti pesak. Mnogo je tolpo, Sunce je upeklo grlo mi je suvo, a nemamo vode, i neko od ono drugo dvoje, a moze i oboje, ide negde po vodu (mislim po flasu!). Jako je vruce.Ja imam neki sorc i ne znam sta jos, a devojke imaju kao bikinije, a ovaj ima sorc i majcu i to je to. I onda se sve menja. neko vristi, i neka buka, i ja znam da ce d abude zemljotres. Pocinje sve da se trese i dina na koju je naslonjena nadstersnica pocinje da s eobrusava i mi bezimo, neko na drugu stranu, a moja devojka na pred ispred dine a ja sam nekako izgubio razvnitezu. I zemlje pocinje da se otvara. pukotine, ni velike ni male, i ona pada a ja trcim i u poslednjem trenutku predjem pukotinu i podignem je sa mnom, a onda je sve stalo i pesak u vazduhu se sleze, i mi lezimo na pesku, ja preko nje i grlim je, i ljubim je, i volim je. Sacuvao sam je. Place mi se i neka knedla mi se steze u grlu. Najgore je kad se probudim... cyberboom, zima 2000. |