|
|
KišaVidljivost: nula. Farovi ne vrede. Bara. Semafor. Krrrr! Auto se ugasio. Onome iza mene to kao da ne smeta. A zašto bi kad je i on u istoj nevolji. Dok on besmisleno vergla do besvesti, ja vec izlazim na kisu i guram auto sa strane. Nimalo lako. Ne guranje, vec pronalaženje mesta. Okolo vec ima bar 5-6 automobila i zauzimam poslednje slobdono mesto na pešackom ostrvu pored koga sam se zaustavio. Ovom iza mene se ispraznio akumulator i sada vec i on traži mesto za sušenje i cedenje. U kolima mu žena i sitna deca koja se svadaju oko neke igracke dok majka bezuspešno pokušava da ih umiri. I oni su se unervozili od kiše. Svi automobili su prazni i momentalno kapiram da su oni silni ljudi u koji se cede u ekspres-restoranu preko puta vlasnici automobila sa ništa više srece od mene. Hmmm. Pa dobra ideja. Bolje da sednem ko covek dok kiša ne prestane nego da se cvarim u kolima. Ovaj iza mene (zeleni kec), ocigledno je došao na istu ideju i žena sada pokušava da otvori kišobran vec u kolima, ali se ne snalazi najbolje. Jedno od dece place. Ulazim i pogledom pretražujem prostor, tražim slobodno mesto. Stolovi su svi zauzeti, ali ima dosta slobodnih stolica, a i onako su svi tu nezgodom kao i ja i sede bez reda. Pitam za jednu stolicu pored nekog momka, par godina starijeg od mene, i sedam. Konobar pritrcava cilo, nikad srecniji jer sigurno skoro nisu imali ovoliko posla. Pa, da mu udovoljim. - Pivo - Evo stiže Uglavnom svi piju pivo ili kafu, žene uglavnom kafu a klinci cevce neki sok sasvim neprirodne boje. Konobar to zove dus. - Nikako gazirano, ne valja za grlo, osetljiv je, znate. I nemojte da je hladan. Posle ce da bude kmezav ceo dan - brine se mlada mama za svog Juniora. Eeee... Mlada mamo... Ti baš znaš kako da upropaštavaš dete. Ako se sada ne navikne na svo ovo dubre koje jedemo i pijemo, nece nikad. I zbog toga što ti neceš da bude kmezav jedno ili dve veceri i zauvek prebrodi to, on ce ceo život da krklja kada popije hladan dus, ne-daj-bože-koka-kolu, ili koji hladan špricer. Treba se cuvati, ali ne i preterivati. Ili možda misliš da ce mali da bude solo pevac u gradskom horu. Što se ono kaže u narodu: seka-persa. - Imamo i sladoled, ako vole - ljubazan je konobar, ne bi li naprvaio što veci pazar i potukao sve rekorde za ovu godinu - Neee... Ne vole oni to. to je mnogo slatko. Ne vole? NE VOLE?! Otkud bre ti znaš da ne vole sladoled. I kako ne vole kad ocima jedu onu rashladnu vitrinu tamo preko, sa sve vanilom, cokoladom, malagom, kivijem i limunom. I koje dete uopšte ne voli sladoled? Uostalom, pitaj ih malo šta hoce, umesto što govoriš u njihovo ime... - Izvoli pivo, momak. Racun je osam ipo dinara - veseli konobar mi otvara pivo i sipa u cašu sa sve penom. Ali nema veze. Vidi se da je hladno jer se caša vec zamaglila, i to mi na trenutak popravlja raspoloženje. Vadim iz novcanika 10 dinara i dajem ih odmah konobaru koji još nije otišao. - U redu je - kažem. Uostalom, kao da je pivo baš slicajno osam-ipo, a ne sedam ili devet-ipo. Prava mera za bakšiš konobaru. Koliko li mu je samo njih danas oprostilo tih dinar-ipo. A i zaslužio je. Baš je lepo hladno. Mmmmm... - Jel se i tebi pokvasila razvodna kapa? - pita momak dok za ciji sto sam seo dok srce onu kafu. Ocigledno se dosaduje, pa želi da zapodene neki razgovor. - Aha - kažem - baš se srucilo - Ma kec je baš grozan za ovakvo vreme. Cim je malo više mokro - kvrc! - jada se momak. - Moj je onaj "Uno" tamo - pokazujem kroz prozor po kome kiša neumorno dobuje - ne bi on stao nego sam uleteo u par gadnih bara - hvalim malo svoj auto. - E, pa, momak. Ne može to tako - slušam savete bradonje od susednog stola - moraš da paziš kako ideš kada je 'vako vreme... - Aha - kažem ne pokušavajuci da komentarišem, ali vec se nalazi neko treci da to ucini za mene: - Ma nemoj. Šta ti ima da mu pricaš o tome. Zar ono bre nije tvoj Opel usred one baruštine. Dobro se nisi udavio u onoj bari... Bradonja nešto mrmlja... - I sad ti nama ovde soliš pamet: kao ti umeš a mi ne umemo, a svi smo se jednako zajebali i svi smo ovde - nastavlja ovaj - Mamaaaa ja sam gladna - kuka devojcica iz onog zelenog keca iza mene - Evo sad ce da se osuši put pa cemo da idemo kuci da rucamo - teši je majka koja, ruku na srce, verovatno i nema para da maloj kupi bilo šta da pojede. U svakom slucaju, malo se smirila. - E ne znajete vi šta je potop. Ovo bre nije ništa kako kod nas u Podgoricu ume da se izruci, kada oce - muva se konobar okolo, kupi prazne flaše i prazni pune pepljare... - A jesi li ti konobar ili filozof - pita ga bradonja kome se ocigledno ne slušaju price iz konobareve rodne grude - Ajde bolje donesi još jedno pivo. - Nisam filozof. Ovde sam na studiranju prava u Beograd. Ovo samo konobarišem da se malo izdržavam. Nema se. Pivo kažete? - Jeste filozofe, i požuri, dok se ne osuši auto pa da bežim, imam i ja svoja posla - ubeduje, više sebe nego nas, bradonja. - Nisam filozof... - gunda konobar dok odlazi po naruceno pivo. - Milice, idem ja da porbam da upalim, ti sacekaj tu pa cu da dodem. - Ma sacekajte da stane ovo - savetuje neko - nije valjda da vam se baš tako žuri? - Ma, da probam, makar - i vozac zelenog keca šljapka kroz vodu koja se cedi sa svih nas, nadajuci se da ce uspeti da pokrene auto i nastavi negde dalje, svojim poslom. A za koji dan cemo ionako svi totalno zaboraviti ovo neplanirano druženje. - E ne bih sad kisnuo... - cuje se neko iz drugog coška. Kec je upalio iz prve, a i ne znam baš kako bi drugacije sa praznim akumulatorom, i ovaj ga okrece, pali svetla i parkira se tik do samog ulaza, a zatim svira kao da je njegova žena gledala bog zne gde pa nije videla da je uspeo da upali, umesto što je nestrpljivo zverala kroz zamagljen prozor da vidi ishod. Izlazi sa decom: - Ajdemo, požurite, tata nas ceka. Ajde Nikola, šta se vuceš, ljutice se tata! - sada vec postaje nervozna kao da je odjednom goni sto davola. Šta bi bilo da nije upalio i da su morali tu da sede još pola sata? - Idem i ja da probam - momak za mojim stolom ustaje i ubrzo odlazi uz brujanje motora negde dalje u svoj život, koji se na trenutak eto slucajno ukrstio sa životima drugih ljudi koji su tu bili isto tako slucajno. Izlaze još dvojica koji su nešto manje srece. Akumulator ni da zucne i oni guraju dok ne upale. Kiša lagano prestaje i vec se probija po koji zrak negde iz daljine. I sam izlazim. Okrecem kljuc u bravi. Iz prve! Eno i bradonja tamo gleda kako da kroz onu vodurinu najlakše dodde do Opela, kao da vec nije morao skroz da se iskvasi da bi uopšte izašao iz njega. Pokrecem auto i odlazim dalje svojim putem. Pored su u kolima nesrcnici koji još uvek ne mogu da upale. Poneko gura auto. U potpunosti saosecam sa njima, ali ih i brzo zaboravljam. I, uostalom, ko im je kriv što ne paze kuda voze po ovakvom vremenu? cyberboom, prolece 1999. |