Prošle su godine od kako me je zahvatila manija komunikacija, decija bolest koju svako od nas jednom preleži, a neki je i danas bogami vuku. Kupiš modem i pocneš da se prijavljueš i pretražuješ razne sisteme tražeci neke korisne informacije (populacija foka i kitova, širina mlecnog puta, genetski kod daždevnjaka...), zanimljivosti (igrice, muziku, tekstove) ili najcešce samo gole ženske. To znaci puno provedenih dana uz kompjuter, još više noci kada su veze rasterecenije a telefoniranje jeftinije. Svakodnevnica koja metamorfira u rutinu, što te noci nije bila. Da sam znao da ce noc biti takva, ukino bih je istog momenta. Ali, nisam, i...
U trci za ludilom najteže je pronaci slobodnu liniju. Zauzeto, zauzeto... zauzeto... Nerviranje, kidanje živaca i rešenje za osveženje. Uvek postoje trikovi koji pomažu, male tajne velikih majstora.
Internet tada nije bio, ili bar nije bio ono što je danas. Mnogo su popularniji bili samostalni sistemi gde je svaki imao po jednu-dve ulazne linije i to j ebilo to, Bog prati hrabre. jedino je univerzitet omogucavao kakvu-takvu vezu sa internetom za optimiste koi veruju u naucnu fantastiku ili imaju srece da se povežu vec iz stopedesetog pokušaja umesto petstotog koliko obicno treba. Ali, i tada, ko je znao gde da plati šta da radi, moga o je da zaobide i takve probleme. Firma koja je nudila odredene usluge privukla je moju pažnju: uz odredenu nadoknadu se preko njihovih kompjutera moglo povezivati na druge. Naravno, daleko od toga da sma jedini to znao, pa su i telefoni te firme stalno bili zauzeti.
Rešenje je bilo u poluzvanicnoj informaciji da se firmi može pristupiti i preko JUPAK paketne mreže, i to bez otvaranja paketnog naloga i placanja racuna i za to. A ostalo je bilo prosto, rutina.
Povežem se na paketnu mrežu odakle kucajem komande od tridesetak znakova ulazim u kompjuter one firme. Tu se prijavim na sistem i pokrenem vezu sa univerzitetom, pa ako je sve u redu sa univerziteta pokrenem slirp vezu prema internetu i mogu da izadem u svet da vidim kako to izgleda. Sjajno, zar ne?
Najgore što može da se desi posle ovakve procedure jeste da se prekine veza, a može i da se zakoci i da dode do delimicnog prekida pa onda ponavljam smao deo procedure. To se i desilo, a kada sm ponovio drugi deo procedure veza se poptuno prekinula. Svakodnevna normalna pojava.
Ponavljam proceduru lai vezu sa fakultetom ne mogu da uspostavim. Proveravam konto i kaže da nemam dovoljno novca za uspostavljanje veze. Cudno, pošto znam da imam još desetak maraka. Šta lipogreših? Izveštaj racuna i... lele nesrece! U minusu sam, i to 42 826 583 dinara i 16 para. Previše da se napiše i slovima. Gse odosu tolike pare? Lepo se vidi da sam u 2:17 imao na racunu 18 dinara, a u 2:21 vec sam bio u minusu. Glupi kompjuter.
Desilo se, u stvari, da je kompjuter vezu od par sekundi koja zapravo nije ni postojala obracunao kao da je trajala odinu dana i nekoliko sekundi jer se nešto poremetilo sa datumom. Ili sto godina i nekoliko sekundi... svejedno... Šta da radims atolikim dugom? Da placem nad sudbinom? Da smišljam šta da radim ujutru kada neko u firmi vidi stanje na mom racunu? Ili da idem lepo u zatvor, 6003 godina i 7 meseci po tadašnjem obracunskom kursu za zatvorski dan. Noc sporo prolazi a na programu sve neki crno beli filmovi. Bljak! Jedva docekah 8 sati.
- Nazovite kasnije, još niko od osoblj anije došao - (Prevedeno sa poslovnog jezika na beogradsko-srpski, ovo znaci: Skini mi se bre, pijemo kafu).
Kasnije?! Mene bre milion, cetrdesettri milona problema muci, i još da cekam. Ali neka. Zvacu za 45 minuta...
U meduvremenu, brat koji je spokojno spavao probudio se još spokojnije i hocu da mu pricam šta se dešavalo, ali on bi smao da pije vode. meni nece da donese nego mroam sam da uzmem, a baš sam žedan. Idem i ja u kuhinju i pijem puno vode. Onda zovem ponovo i javlja se skeretarica.
- Dobro jutro, ja sma vaš korisnik i ne znam baš šta se dogodilo ali vaš kompjuter tvrdi da sam vam dužan 43 826 583 dinara i šesnajs' para.
A ona ovo shvata kao dobru šalu, ljubazno se smeška, proverava moj konto i doživljava neki oblik infarkta. Poluglasno, bez vazduha:
- Samo sekund, da vas spojim sa tehnickom službom.
Nina-nana-trana-nana-na... muzika za cekanja, umirujuce za besne i uvažene klijente, a sa ovakvim dugom sigurno sam uvažen.
- Da, izvolite - javlja se muški glas.
Posle mog objašnjenja, njegove provere (i srcanog udara), sledi ubedivanje: možda sam napravio neku višestruku skupu vezu, a možda i... Obecavam da cu mu platiti sve u kešu ako pokaže kako sam to sve izveo za pet (u stvari, cetiri) minuta. Klik-klik.klik...
- Eto, ispravljeno je i vraceno vam je prethodno stanje racuna, ali drugi put pazite šta radite.
Ja da pazim?! Pa njihov kompjuter je pogrešio. Povezujem se na sistem i proveravam konto. Stvarno su vratili sve. SVih sedemanaest dinara i pedeset cetiri pare. Tako treba.
Posle par dana dirma je zamrzla sva konta a par nedelja kasnije je prestala da postoji: promenila je vlasnika i ime (da li je postala i bolja?), a ja svojih sedemnaest ipo dinara nikada nisam dobio nazad. Od njih, bato, ni aspirin!
